Soldier
of Fortune franšiza je započeta 27.marta 2000. godine, kada je prva SoF
igra ugledala svetlost dana. Prvi SoF rađen je u modifikovanom Quake 2
endžinu, dok se tematski igra ugledala na istoimeni vojni časopis. SoF
je prvi naslov u kojem ste bukvalno mogli da protivnicima raznesete
ruku, nogu ili glavu. Uprkos kritikama na eksplicitno nasilje, SoF se
svideo igračima i postao je sinonim za dobar FPS. Ohrabreni ogromnim
uspehom prvog dela, momci iz Ravena dobijaju zeleno svetlo od
Activisiona za nastavak. SoF II: Double Helix se pojavljuje 20.maja
2002 godine i ovaj naslov, po mišljenju autora ovog teksta, važi za
jednu od najboljih igara koju su ljudi iz Ravena napravili. Ovaj put je
korišćen legendarni Quake 3 endžin i igra je zaista delovala odlično.
Autori su se takođe potrudili da nastavak bude realniji i da se ne
svodi na ubijanje svega što se mrda (koliko god je to bilo moguće).
Hard-Core nasilje je bilo itekako prisutno, ali je sve delovalo znatno
realnije, bolje i lepše. Nakon pauze od pet godina, pred nama je treći
nastavak. Umesto Ravenu, Activision je projekat dodelio malo poznatom
razvojnom timu Cauldron HQ. Da li je SoF 3: Payback dostojan imena i
reputacije koje prethodni naslovi nose, vreme je da saznamo.


U
prethodnih par godina, obožavaoci serijala su željno iščekivali novo
SoF ostvarenje, međutim, iz Activisiona nisu stizale nikakve
informacije u vezi nove SoF igre. Igrači su se pomirili sa činjenicom
da neće biti nove igre i život je nastavio da teče svojim uobičajenim
dosadnim tokom. Međutim, pre dva meseca iz Activisiona je stigla vest
da je nova SoF igra u finalnoj fazi i da će se pojaviti u prodaji kroz
mesec dana!? Ovakva casual najava je značila da Payback sigurno neće
biti među top naslovima ove godine. Međutim, svi oni koji su igrali
prethodne delove obradovali su se kada su čuli da stiže novi SoF.
„Naplata duga?”

Umesto
simpatičnog brke Džona Mulinsa (glavni lik prethodnih delova), ovaj put
ste u ulozi prekaljenog “John Rambo style” američkog plaćenika Tomasa
Mejsona. Sve počinje za vreme rutinske misije u Avganistanu, kada za
zadatak dobijate protekciju veoma važnog kineskog izaslanika. Stvari
kreću po zlu kada plaćenik sa kojim ste zajedno započeli misiju
likvidira vašeg V.I.P.-a. Obuzet besom, jer biva izigran, Mejson rešava
da sazna ko stoji kao nalogodavac atentata. Tokom igre saznajete da iza
čitave priče stoje veliki igrači od kojih neke i sami poznajete. Priča
koja će vas voditi tokom igre je veoma krhka, nepovezana i prava je
šteta što nije posvećena adekvatna pažnja ovom segmentu. Takođe,
primetno je da ne postoji nikakva veza sa prethodnim delovima, što će
obradovati određenu grupu igrača.



Pred početak svake
misije pojavljuje se meni u kojem birate naoružanje koje ćete poneti na
teren. Broj oružja koji će se naći u inventaru je na zadovoljavajućem
nivou, i deli se u nekoliko sekcija. Svako oružje moguće je prilagoditi
po potrebi, tako da je prisutan i veliki broj dodatne opreme, tipa
prigušivača, nišana, dodatnih ramova kao i ostalih stvarčica koje će
vam biti od “koristi“ tokom borbe. Ruku na srce, jedina stvar koja će
vam zaista biti od koristi je dobar scope, dok ostale zavrzlame (osim
estetkse) neće imati nikakvu drugu svrhu.
“Tuga, jad i čemer”

Payback
poništava čitav trud koji je uložen u Double Helix i nonšalantno vraća
čitav serijal nekoliko koraka unazad. Glavni akcenat je ponovo vraćen
na besomučno masakriranje protivnika, koje je propraćeno hiljadama
otkinutih udova i raznetih glava. Igra podseća na one stare arkadne
pucačine. Sve što su programeri trebali da ubace su “combo” poeni za
svako ubistvo i osećaj da igrate arkadu na seoskom vašaru bio bi
potpun. Takođe, svaki pogodak u ruku, nogu ili glavu biće propraćeno
litrama krvi. Kakav god kalibar koristili ishod će uvek biti isti.
Zanimljivo je da su autori spominjali oko 46 kritičnih tačaka na svakom
telu, ali je realan broj oko 20. Čak i kada budete rešetali protivnika
nećete primetiti tih famoznih 46 tačaka “cepanja tela”. Osećaj akcije
je bled i neuverljiv, a samo odsustvo bilo kakve doze realnosti
doprinosi ovoj konstataciji. Autori su pokušali da nadoknade ove
nedostatke napravivši igru nerealno teškom i frustrirajućom, pogotovo
na poslednjim nivoima, gde igra gubi na ikakvom smislu. Još jedan minus
je dužina, koja se svodi na svega 5-6 sati aktivnog igranja. No, čak je
i to previše pažnje za ovakvu igru.

A.I. je još jedna stvar koju
su autori “slučajno” izostavili. Ukoliko ste onaj deo sa seoskim
vašarom shvatili kao šalu, vreme je da se taj smešak pretvori u veoma
tužan izraz. Protivnici će skoro uvek stajati na otvorenom i pucati na
vas, tek će se po neki nesrećnik zaleteti na vas ne bili vas “klepio”
svojim karabinom po glavi. Svaki protivnik deluje sam za sebe i timski
rad je u ovom naslovu misaona imenica. Svaki potez koji će A.I načiniti
je skriptovan i totalno predvidljiv. Botovi možda jesu glupi, ali su
zato frustrirajuće precizni, i primetiće vas čak i kada im se budete
šunjali iza leđa. Ukoliko imate tanke živce bolje zaobiđite ovaj
naslov, jer nivo besa i frustracije koji ova igra proizvodi tokom
igranja dovodi čoveka do “Hulk” faze.

“Nije zlato sve što sja”

Grafika
je najjači adut koji igra poseduje, ali nedajte da vas sve te šarene
teksture prevare. Unutar tih lepo dizajniranih prašuma i ratnih zona
krije se pritajeno zlo! Ukoliko zanemarimo tu “sitnicu”, treba priznati
da CloakNT endžin koji igra koristi zaista deluje impresivno. Tu je i
par zanimljivih grafičkih rešenja, poput blagog blura vidokruga
prilikom reloada. Što se tiče hardverske zahtevnosti, igra će se vrteti
i na slabijim mašinama, tako da bar sa tog aspekta ne bi trebalo biti
većih problema. Zvučna podloga kao i glasovna gluma su odrađeni
rutinski bez ikakvog truda, tako da se odlično uklapaju u čitavu igru.
“Plagijat”

Soldier
od Fortune 3: Payback, je definitivno naslov koji nikada nije smeo da
ugleda svetlost dana, bar ne kao SoF igra. Bez obzira što igra nije
pravljena od strane velikog Ravena, momci iz Cauldron su uspeli da
oskrnave svaki aspekt koji je krasio prethodnike i da od nekada
cenjenog serijala naprave opštu low-budget sprdnju. Najgori deo čitave
priče je u tome što je sledeća SoF igra neizbežna. Šta reći, osim:
„Neka nam je Bog u pomoći!“